Kolektivne akcije

U četvrtak 13. oktobra 2011. godine u 19 sati u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković"održano je Predavanje Kolektivne akcije.

Kolektivne akcije: 

Putovanja izvan grada 1976 – 2010 Događaj – Dokumentacija – Instalacija

 

Sabine Henzgen

Od 1976. godine „Kolektivne akcije“ organizuju „putovanja izvan grada" koja se sastoje od zajedničkog putovanja grupe učesnika iz metropole Moskve u „nezaposednuti“ prostor prirode, koji otvara mogućnost implementacije alternativnih oblika estetskog doživljaja i kolektivne akcije. Uglavnom je to snegom prekriveno i drvećem ograničeno polje (na periferiji, u parku, u šumi), što predstavlja pozornicu za minimalnu akciju koja tematizuje obrazce percepcije i kategorije ispod konvencionalnog jezičkog i slikovnog sveta: prisustvo / odsustvo, blizina / daljina , zvuk / tišina, ritmičke sekvence, pauza...

Belo polje, koje se kako u tradiciji suprematizama Kazimira Maleviča, „osvetljavanja“ Martina Hajdegera tako i u budističkoj Šunjati koncepciji razume kao demonstraciono polje za aktere, kao prostor percepcije i kao polje refleksije za učesnike. Kod putovanja se u stvari radi o eksperimentima, koji služe za istraživanje naše sopstvene svesti i o introrspekciji u stanju očekivanja događaja.

Između praznog centra i granice percepcije se u estetskom eksperimentu „Kolektivnih akcija“ pojavljuje čitav niz drugih polja, zona i traka, koji se prepliću: stvarni događaj se ne odvija samo na empirijskom polju, već i u svesti učesnika. Uvođenje minimalnih elemenata akcije se fokusira na proširenje očekivanja, koja se u toku odvijanja akcija u stvari prazne od bilo kakvog konkretnog sadržaja. Kroz razne trikove i manevre – kao što su „skretanje pogleda“ ili „očekivanje bez ispunjenja“ – se kroz princip „praznih akcija“ anuliraju navodni ciljevi i sadržaji akcije i tako uvek nanovo bivaju razočarani oni učesnici koji su naviknuti da očekuju iluzionistički spekatkl.

Ovo se takođe očitava u programskoj seriji akcija sa geslima „Kolektivnih akcija“. Grupa je 1977. godine u prirodi okačila transparent na kome je bilo geslo: „ Ja se ne žalim ni na šta i sve mi se sviđa, uprkos činjenici da nikada nisam bio ovde i ništa ne znam o ovom mestu“. Godinu dana kasnije sledilo je sledeće geslo: „Čudno je što sam sebe lagao, da nikada nisam bio ovde i da ništa ne znam o ovoj mestu, jer je u stvari ovde kao i svuda, samo što se ovde jasnije oseća i dublje ne razume“. Natpisi na transparentima sa sopstvenim poetskim tekstovima u vidu zen budističkih koan izreka je suočavanje sa strategijama esetizacije ideološke kulture, koja je usmerena na varku univerzalne harmonije, u kojima se istina i laž, činjenica i fikcija ne mogu razlikovati.

“Kolektivne akcije“se ne iscrpljuju u percepciji situacije na terenu, tajanstvenost akcija podstiče mnoštvo komentara na tekstove. U vidno polje tako dolazi granica između jezika i vanjezičke realnosti, između teksta i ne-teksta i između situacionog „iskustva» - gesta što je istovetno impulsu beskrajne interpretativne spirale u kojoj se situacija i dokumentacija međusobno nadovezuju. Kod „Kolektivnih akcija" se u ralne akcije prvo uvode tekstualne paradigme (uputstva, pravila, planirane strukture), što kroz dokumentaciju sa druge strane dovodi do nastajanja tekstiualnih i pojmovnih prostora, koji su kasnije povod za nove akcije.

U više od trideset godina su “Kolektivne akcije“realizovale 124 performansa. U poslednjm izvedenim akcijama pod nazivom „dekoracija-2010" se radi o transformaciji predhodno planirane akcije gesla: Umesto transparenta gesla u prirodi je instaliran jedan dekorativni, sjajni, zlatni objekat koji nakon kraja SSSR upućuje na fascinaciju glamurom i na prikaz bogatstva i moći kao na jendnu nova ideologiju u Putinovoj eri.

Tek kroz dokumentaciju odnosno faktografiju su “Kolektivne akcije“takođe i za posmatrače, koji nisu sami učestvovali u performansima, uopšte razumljivi. Instalacija omogućava posetiocima izložbe, da se upute na “sekundarno” putovanje kroz različite slojeve dokumentacije, koja se sastoji od opisnih tekstova, priča, teorijskih komentara, diskusija, crteža, fotografija, video materijala i veb sajta. Na taj način oni ne postaju samo učesnici u procesu rekonstrukcije događaja akcije, već oni potencijalno mogu da koriste stečeno iskustvo takođe i za generisanje nove, sopstvene perspektive za akciju. Podsticaj za otvaranje novih perspektiva je posebno očigledan obzirom na činjenicu da instalacija nije u tradicionalnom umetničkom prostoru, već u inženjerskom birou na periferiji Glajdorfa, kuda po analogiji “Kolektivnih akcija” putovanje iz grada vodi.

Podsticaj za otvaranje novih perspektiva u okviru "Štajerske jeseni u Gracu" se posebno očitovao u činjenici da se instalacija nije dogodila u tradicionalnom umetničkom prostoru, već u inženjerinskom birou na periferiji Glajsdorfa, dakle u pitanju je putovanje izvan grada.

U Beogradu, međutim, se Kolektivne akcije susreću sa Umetničkom zadrugom Treći Beograd, pri čemu se stvara jedno polje tenzije unutar uzajamnog odnosa akcije i refleksije, blizine i udaljenosti, identifikacije i otuđenja.

Sabine Hanzgen