Из историјата Библиотеке

Универзитетска библиотека, једна од највећих научних библиотека на Балкану чија функција јесте да служи наставним и научним потребама академске популације - студената, универзитетских наставника и научних радника уопште - води порекло од библиотеке Лицеја Кнежевине Србије. Ова највиша школска установа у Србији тога времена, основана 1838. године, имала је Библиотеку коју су користили професори и ђаци Лицеја и ученици Београдске гимназије. Њене фондове сачињавали су поклони домаћих и страних дародаваца и обавезни примерак Кнежевине Србије. По одредбама Устројенија Лицеја, библиотекар је морао бити један од лицејских професора, па је њен први библиотекар био др Јанко Шафарик (1814-1876), филолог и професор историје. Библиотека је 1850. године имала 927 свезака.

Лицеј Кнежевине Србије је, Законом од 24. септембра 1863. претворен у Велику школу. У Библиотеци Велике школе задржане су само стручне публикације, док су остале предате Народној библиотеци.

Када је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, библиотека је расформирана. Њен фонд је, према научним областима, подељен семинарима одговарајућих факултета. Највреднији део библиотеке припао је библиотеци Српског семинара. Убрзо се увидело да је Универзитету потребна једна општа научна библиотека, али, избијање Првог светског рата одлаже њено оснивање. Део овог фонда добила је по свом оснивању Универзитетска библиотека.

После рата, због великог страдања српских библиотека, из иностранства су у већем броју почеле да стижу књиге на адресу Универзитетске библиотеке, иако је она основана тек јануара 1921. године. Пошто је предлог за одлуку Филозофског факултета, усвојен од стране Универзитетског Сената, потекао од проф. др Павла Поповића, он је и постављен на чело тада именоване Комисије за оснивање Универзитетске библиотеке. Ова комисија је имала задатак да реализује наведену одлуку. Убрзо након тога, маја 1921. године, проф. Урош Џонић именован је за управника Универзитетске библиотеке, којој су привремено дате просторије на Филозофском факултету.

На иницијативу нашег посланика у Вашингтону, др Славка Грујића, Карнегијева задужбина, која је до тада већ изградила читав низ библиотека у свету, прихватила је да одобри 100 000 долара као поклон српској влади за градњу и опремање једне библиотеке у Београду. Професор др Слободан Јовановић, тадашњи ректор Универзитета, успео је личним залагањем да та материјална средства увећа државним кредитима, како би се изградила једна већа библиотека, која би задовољила потребе Универзитета. Град Београд је поклонио земљиште у центру града, а пројекат су урадили професори универзитета, архитекти Драгутин Ђорђевић и Никола Нешторовић. Тако је подигнута прва и тада једина зграда у Србији, наменски саграђена за библиотеку.

Библиотека је у новој згради свечано отворена на дан св. Ћирила и Методија, 24. маја 1926. године. Професор Урош Џонић остао је на положају Управника до почетка Другог светског рата. У раду му је помагао Библиотечки одбор, чији је председник био проф. др Павле Поповић. Главни задатак Библиотеке био је "да као самостална универзитетска установа помаже неговање науке и у својству научне библиотеке послужи не само студентима и професорима Београдског универзитета, већ и свима онима који се баве науком".

За време Другог светског рата, под немачком окупацијом, Библиотека није радила са публиком, а део зграде заузела је немачка војска. Залагањем особља библиотеке, њени фондови су ипак сачувани. После ослобођења, за управника Библиотеке постављена је Милица Продановић, дотадашњи библиотекар Универзитетске библиотеке.

Поводом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, Библиотека је добила данашњи назив: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић".

У периоду после Другог светског рата отпочела је примена савремених библиотекарских метода у организацији и обради фондова. Формиран је јавни стручни каталог, а у сарадњи са Народном библиотеком Србије израђена су Правила за каталогизацију Друштва библиотекара Србије, која су значила почетак уједначавања обраде књижне грађе у библиотекама у Србији. Успостављени су контакти са универзитетским и националним библиотекама у земљи и иностранству и почео је интензиван рад на размени и међубиблиотечкој позајмици публикација. Формирана је служба за информације и проширена сарадња са факултетским, семинарским, институтским и другим библиотекама Београдског универзитета.

Приликом пројектовања зграде Библиотеке, планирани су магацини за 300.000 свезака, а публикације су биле смештане по научним областима. Међутим, већ шездесетих година постало је јасно да и поред адаптација нових просторија за магацине, у згради ускоро неће бити довољно простора за смештај књига. Стога се 1963. године прешло на смештај публикација по формату, како би се најрационалније искористио простор. Библиотечки фонд је веома брзо растао, тако да 1975. године достиже преко милион, а данас Библиотека има близу милион и по свезака. Овако велики број публикација знатно је премашио смештајне капацитете зграде, озбиљно је оптеретивши, због чега су већ седамдесетих година почеле припреме за санацију, доградњу и адаптацију Библиотеке.

С обзиром на то да Библиотека има статус споменика културе, што не допушта било какве измене у спољашњој нити унутрашњој архитектури, одлучено је да се изгради подземни магацин на два нивоа, који би имао капацитет довољан за још најмање 50 година. Завод за заштиту споменика културе града Београда предао је инвестиционо-техничку документацију 1980. године, а радови су започети 1984. У међувремену запослени у Библиотеци изместили су близу 200.000 публикација у импровизоване магацинске просторије у згради библиотеке и ван ње да би их по завршетку нових магацина вратили у фонд. Због акутног дугогодишњег недостатка простора за смештај нових публикација, управа Библиотеке је 1996. године донела одлуку да се фондови преселе у новоизграђене магацине, иако они технички нису били примљени. После пресељења фонда, средствима града Београда обновљена је фасада зграде, санирана кровна конструкција и постављена ограда. Део испражњених магацинских просторија привремено је адаптиран. Отворена је Интернет учионица а неке просторије су преуређене за рад корисника и запослених у Библиотеци. Потпуна санација зграде још увек није довршена јер пројекти за адаптацију нису урађени, превасходно због недостатка материјалних средстава.

У складу са могућностима, Библиотека је радила на модернизацији своје делатности и одлуком Универзитета 1987. године дефинисана је као центар информационог система Универзитета у Београду. Од 1988. започета је аутоматизација пословања Библиотеке и њено укључење у Систем научно-технолошких информација Југославије. Формиран је електронски каталог, који је online доступан 24 сата дневно. Одмах по увођењу Интернет сервиса у Србију и Библиотека је својим члановима омогућила претраживања, а први домаћи библиотечки сајт на Интернету урађен је маја 1996. године у Универзитетској библиотеци.

Деведесетих година нагло је опао прилив публикација, због економске кризе и међународне изолације. Тиме су фондови Библиотеке, па свакако и научна и културна јавност, знатно осиромашени. Почетком 2001. године обнављају се међународне везе, па је могуће очекивати да ће Библиотека у времену које долази бити у могућности да испуни задатке савременог универзитетског библиотечко-информационог центра.